Nek vala ni nejma.
Namah se sjetih kad mi se onaj komšija Bejto navadio,pa svaku noć iza jacije sa četvero djece svo od uha do uha,pa kad udare. a njih dvoje ni mukajeta ko da nisu njihova..Allahselamet!
Jednom ja kažem Fati, trči ženo dok nije Bejto, da mi njima jednom bahnemo.Nije Fata ni niz basamake sišla,kad eto ti je nazad sa Bejtom,Bejtovicom i četvero maksuma.Nikad otić…
Zijevam ja zijeva Fata..reko valja meni ujutro u pet poranit,moraš li i ti na poso?
Ih da ja moram poranit ko da bi do ovih doba sjedio!
Bio u mene Bećir i Bećirovca
Komšija Šekjur bio ters pa ugradio špiglo na pendžer, i kad bi mu neko pokucaj, prvo bi poviri , pa ako je neko ko mu ne odgovara, pravi se da nije u kući,a Šekjurovci nije mogla tica proletit kroz sokak a da je ne vidi sa sećije.
Bome Šekjur bio plaho pametan,a evo i što:
Bio u mene Bećir i Bećirovca..na sijelu.Nejse,na vratima nikad otić..
Dođite. Doćemo, dođite vi. Doćemo, dođite i vi. Doćemo, dođite i vi, nemojte gledati ko je zadnji dolazio, dođite. Doćemo i vi dođite. Hoćemo pa dođite. Doćemo, dođite i vi. Imate kod koga…Nemojte šta zamjerit,E fala vam. Ništa… fala vama.Vidimo se, pa se čujemo,Dodjite, nemojte čekat da mi dođemo….
Selamćeš Hasanu i Ziji kad se čujete s njima! Dođite. Doćemo, dođite vi. Doćemo, dođite i vi….
Da pošutimo
Plaho volim sa svakakvim insanom promuhabetit,al mi nekad,valahi dokundiše i moj i tuđi i eglen i beglen pa ja odem kod dede Emina sa Ploče da sa njim malo pošutim.
U tog dede riječ ko dukat.Po taj vakat sjedimo kahvendišemo i siti se našutimo.Tišina,moreš je s nožem rezat,a kroz tu tišinu provlači se dim dedine cigare…Nisam nikad pušio i svaka mi cigara smrdi,ali ova dedina škija mirom miriše.
Prođe i taj vakat kad Emin progovori:
Znadeš li ti Uzeire ka`će kijametski dan?Nisam moro ni reć,ne znam oklen ću znat kad se dedo nastavi:Ne zna to niko,moj Uzeire sem dragog Alaha koji nam daje znakove,a jedan od znakova je kad nestane stida.Ima jedan cvijet neki ga zovu stid,taj ti je cvijet nekad bio drugačiji,unutra je bio crn a okolo bijel ko pamuk.Ljetos sam ga gledo i onaj crni dio haman se ni ne vidi,e kad taj crni dio nestane,nestaće i stida,a Bome i dunjaluke,moj Uzeiraga.
I kad se dobro našutim sa Eminom,onda se naslušam Eminovce.
Vako će ti Eminovca meni:Sine,nikad nisam ni ubašču izašla kratkije rukava,a bilo je vrelije dana,da zemlja gori,a i nek nisam valahai,sad mi je drago,ostarila bi i tako i tako.Nekad ja bila stidna,meščini draže bi mi bilo da me neko vrelom vodom poljijeva neg da me gleda,il,nedaj Bože fali…sad bi mu komotno zgrmila:Šta je,šta si blehno u me!?
Saću ja Uzeire nama kahvu stavit,stavila mlijeko na špore,pa reko da se malo ufati kajmaka,pa da nam malo zakajmačim.
Nemoj ga vala meni turat,ja ću nako.
Uzmirisala se ona kahva,a Emin se zalijepio za onaj pendžer,natako cigaru na džibuk i nijene.Samo ponekad kašljucne,ko biva da nam da do znanja da je i on tu i da nas sluša.
Sine,prije su žene plaho poštovale ljude,znao se red.Nije dijete za sofrom smjelo prvo pružit ruku,dok najstariji ne otpočne.Nije se za sofru sjedalo brez kape i mahrame.Nek su se ove žene malo nadigle,al brate, prećeruju.Ne kaže se đabe,da neće kijamet dok ne zavlada ženski vakat.
I tako taj vakat,Eminovca divani,a Emin kašljuca,nas i negleda, pogled mu se muti,neđe u daljine,a ja je slušam,otvorenih usta,baš ko što sam nekad moju nanu Subhiju,a duša mi se puni starim vremenima i uzdišem.
Vratim se ja kući,dođe Fata ljuta ko lepir,a zuji ko čela:Uzeire,zaklinjem te svim i svačim,ako ja preselim prije tebe nemoj mi,Alahati pravit ni tehvida ni mevluda..Eto kad sam te zaklela!
Ključ u bravu
Ja plaha sijela kod mog ahbaba Edhema na Mihrivodama!
Sve po istilahu i tabijatu;Svakojakih mezetluka i peksimeta na hastalu,pa šerbe pa kahva i eglena i beglena.Ja miline i meraka u Edhema sa čardaka, nemereš se nagledat Sarajva.Još kad Edhem zakuca u saz,sati se pretvoriše u minute,a minute u sekunde.
I kako to vazdan biva sa maksuzije okrenu na baksuziju:
Vraćamo ti se mi,uneka doba kući, samo što nisam zapjevo uz kaldrmu, od miline i hop,pred kapiju.Ja ključ u bravu,lijevo,desno…Neće.Ja jopet,jopet neće.Da nije ko unišo pa zamandalio sa unutrašnje strane.Jok,bolan Uzeire ko će unić,haj polahko i sbismilom.Ja polahko,neće.Ja zavro,umal ne prebi onaj ključ.Neće.Ufati me nakav srklet,poče me znoj oblijevat,počeh neuzubilah i lajat,a u mene Fata veli;Daj da ja probam sbismilom.Ama šta ćeš ti probat,ženska glavo kad ja ne mogu…
Uze mi ona ključ,ja se vas tresem od nake hinle.Prouči Euzu i bismile,turi onaj ključ,okrenu i otvori vrata i mi uniđosmo ko u svoju kuću i o tom više neprogovorismo ni riječi.
Akšamhajrla Uzeire!
Pošli mi,u neka doba sa prela kući,nigdje žive duše,meni se omače i ja prde, kad će ti Hanifa s pendžera:Akšamhajrla Uzeire! Kad nisam u zemlju propo.Nejma veze Uzeire ja sam navikla.U mene babo,rahmetli prdio gdje je god stigo,a nas četiri sestre vazda rondale.Jednom on došo s posla,ja se tad tek udala, i odvalio rafal u ganjku.Niko ništa.On pomislio da nema nikoga u kući.Uđe u sobu kad zet sjedi,prvi put mu došo.Otad nije više nijednom prno,ali se zato onaj moj nastavio do dana današnjeg,dobro mu došlo,ko veli kad može tvoj babo…što nebi i ja.
Šaćir,zvani Šaka
Svi u mahali kupili radijone Šaćir,zvani Šaka neće,svi kupiše televizije,Šaka neće,kaže šta će mi šejtan u kući.Svako malo eto ti ga te na dnevnik,te na Gradić Pejton,pa na Dinastiju,tek je Povratak u Idn gledo na svojoj televiziji kad su mu djeca počela radit.
Uvode se telefoni,il platit il prokopat četri metra kanala.Šaka neće.Kad god bi mi zazvoni telefon pošaljem dijete trči po Šaćira.Na kraju dođe,mogu li ja stobom,Uzeire bit dvojni,nejmaju više linija u pošti.Haj može,komšije smo.
Neki dan dođe u mene Šaćir,nije mi ulazio od 86.Uzeire,bil mi mogo tvoj Hike napravit oni fejsbuk da se povežem sa familijom.Znaš.Uzeire,ja ti nejmam ni interneta…Znam komšija,znam,haj bujrum…
Poslo me babo
Imal mi šta mrže neg kad mi pošalje maksuma sa šerpom prvi dan nove godine:Poslo me babo da mi naspeš rasola!
Objavio Uzeir Hadžibeg on apr 16th, 2015 in Bosanske, Običaji